Ildiko Medović
Aleksandar Medović
Muzej Vojvodine
U naučnim časopisima se skoro svakodnevno objavljuju informacije o novim saznanjima vezanim za to kako su mogli da izgledaju obroci u vreme kada je čovek konačno prestao da se hrani, a počeo da uživa u pripremi jela tokom, po mnogo čemu revolucionarnog, perioda u ljudskoj istoriji ― neolita. Ove informacije se, međutim, na kašikicu serviraju široj publici, kao da neko želi da prikrije činjenicu da su keramičke kašike izum iz mlađeg kamenog doba. Praistorijski kuvar „Pita iz neolita“ predstavlja jedinstven muzeološki pokušaj da se zaljubljenicima u praistorijsku prošlost prilagođenim rečnikom približe sve relevantne činjenice vezane za inventar biljnih i životinjskih namirnica dostupnih u tom periodu, te načinu na koje su one bile obrađene. Postavlja se i pitanje koja je tehnologija bila dostupna prvim ratarima i stočarima. Mnogi procesi vezani za pripremu jela se danas podrazumevaju. Ali, kako su nastali, ostaje nepoznanica. Danas znamo da smo upravo u neolitu počeli da koristimo „šerpe“ i „lonce“, ali je zato manje poznato da su naši preci pre sedam, odnosno osam hiljada godina otkrili zakon termodinamike ― počeli su da koriste poklopce kako bi voda brže uzavrela. Osim toga, shvatili su da im okom nevidljivi organizmi pomažu u očuvanju namirnica, te da se isti mogu koristiti za kreiranje novih. Kako bi oživeli ukus i miris praistorije autori ovog kuvara su pribegli eksperimentalnoj arheologiji, danas sve uobičajnijoj metodi u arheološkim naukama. Iskoristili su gajene biljne vrste koje su rasle u Arheobotaničkoj bašti Muzeja Vojvodine, ali i divlje vrste sa obronaka Fruške gore. Ne treba očekivati da su ljudi u to vreme bili kuvarski virtuozi, ali nisu bili ni amateri. Tako su i kreirani obroci koji su detaljno opisani u drugom delu knjige. Radi se o verodostojnim, ali ne i apsolutno autentičnim jelima koje se krčkali u glavama autora tokom trinaest godina bavljenja ovom temom.
